Projekat „Ulica i njena lica“ rađena je kao master rad Anđele Srejić, sudentkinje Fakulteta primenjenih umetnosti.

Rad sadrži jedinstvenu scenografiju (neodređeni gradski prostor dimenzija 70x70x50cm), tri figure (mini-skulpture prosečne visine 30cm), kao i po tri fotografije svake figure, snimljene iz različitih uglova.

Figure su pravljene kombinovanom tehnikom, glave i ruke od keramike, dok su udovi pravljeni od žice, sunđera, a odela ručno šivena. Ulica, park koji ih okružuje, rađen je takođe od različitih materijala, stiropora, tekstila, drveta.

Ulica je mesto koje ima dva lica: eksterijer koji se menja veoma sporo i prolaznici koji velikim delom utiču na njen izgled ili, kako bi se pesnički reklo: njen duh. Lepota ulice – uređenost parkova, velelepna arhitektonska zdanja ili rasveta, ne mogu da utiču na raspoloženje svojih prolaznika, ali prolaznici velikim rasponom svojih osećanja mogu da utiču na „duh“ ulice.

Ovaj rad na svojoj sceni ističe tri lika, slučajna prolaznika jednog parka.

Tri figure „Izgubljena dama“, „Čovek sa dugim rukavima“ i „Čovek teži od balona“, iako smešteni u isti prostor i vreme, odražavaju tri suštinsko različita osećanja, koja u svom kontrapunktu stvaraju jedinstven „duh ulice“.

Izraz Daminog lica upućuje na zbunjenost  traženja. Tražeći još (Dama je najluksuznije odevena među figurama), sa rukma okrenutim ka nebu, damino lice se deformiše u grimasu i odaje utisak zgađenosti i zbunjenosti.

Za razliku od Dame, ekspresija Čoveka sa dugim rukavima, odaje nešto veći utisak mira, koji je prividan, što potvrđuje položaj njegovog tela koje je u teško održivoj ravnoteži, kao i dezorijentisanost njegovog pogleda. Dugački rukavi impliciraju na njegovu nemoć, pasivnost prouzrokovane problemom koji za posmatrača ostaje tajna.

Figura „Čovek teži od balona“, za razliku od prethodne dve figure, predstavlja čoveka koji u ruci drži konce o koje su zakačeni poluizduvani baloni. Iako deluje paradoksalno, ti šareni baloni (u kontrastu sa njegvom ozbiljnom i hladnom uniformom), prave istinsku ravnotežu, kako u položaju tela, tako i na izrazu lica. Na njegovim očima se odražava količina vazduha u balonu, a težinu njegovog duha podržava upravo veselost balona za decu koje drži u rukama. Težina iz naslova ne ukazuje na opštepoznatu činjenicu, nego na onu često prećutkivanu: ljudi neretko postaju lakši od balona.

Likovi nisu lepi, ali su svakako zanimljivi u svojoj nesavršenosti, celovitosti detalja koji nesumnjivo upućuju na preciznu psihologizaciju.

Iako izbor motiva na prvi pogled deluje neinventivno, ovaj rad postavlja ključno pitanje: u svetu u kome sve ređe primećujemo lica ljudi, koliko smo zapravo sposobni da zapazimo (i predstavimo) njihove različitosti, ne samo one fizičkog karaktera, nego i emocionalng? Ta „neinventivnost“ ili svakidašnjica u ovom radu je stavljena pred svojevrsan test: kako je moguće zapaziti različitosti? Odgovor koji nam pruža ovaj rad je jednostavan: tako što ćemo karakterima posvetiti vreme.

Segment rada koji se tiče fotografije ima dvostruku funkciju. Sa jedne strane, součava „režirano“ sa stvarnošću (koliko smo u današnje vreme zapravo naviknuti na video sadržaje koji potencijaju stvarnost iz biranog ugla), a sa druge strane, različiti uglovi snimanja stavljaju posmatrača izložbe u ulogu autora skulpture: sagledavanje lika iz različitih vizura da bi se o njemu stvorila jedinstvena slika. Ugao snimanja nije izabran slučajno. Krećući se od detalja, preko krupnog (srednje krupnog) ka opštem planu, prolazimo tri nivoa svakog od likova: onoga što misli da jeste, onoga što želi da jeste i onoga što zapravo jeste.